Позиционирање појма стил у музичкој терминологији одвијало се у теоријским оквирима општих погледа неких других дисциплина уз уважавање специфичности музике као уметности. Позна ренесанса и рани барок представљали су време када је термин стил постао део музичког речника означавајући музичке жанрове, форме вокалне или инструменталне музике, технике вишегласа, начин извођења и др. Док су теоријске тенденције закључно са бароком покушавале да дефинишу стил у музичком стваралаштву, период класике и романтизма одликовало је мање интересовање теоретичара музике за ову појаву. Период романтизма, у коме је доминирала романтичарска идеологија, карактерисало је схватање музике као језика. У том времену се јавила и поставка концепта о уметнику генију што је развило појаву личног стила и имплицирало тежњу ка дистинкцији „стила“ и „манира“. Гвидо Адлер (Guido Adler) је у XIX веку поставио основну категорију историјских сагледавања и увео појам стила. Смена различитих стилова према Адлеру одвијала се као „органски процес независан од било каквих спољашњих фактора.“ Када је Адлер утемељио музикологију концепт стила епоха је превагнуо над биографским, те је дисциплина структурисана као низ епоха везаних за стилске периоде названим у складу са историјом уметности, не према главним представницима. Након биографије, као начина концепције првих историја уметности, следи стилска периодизација, а у историји музике се концепт сродне дисциплине усвојио као норма. Тако је уследила класификација на „класе“ као што су: ренесанса, барок, класика, романтизам, импресионизам и др, под претпоставком да је одређени комплекс елемената заједнички за групу дела. Периодизација се постављала условно јер није увек била применљива у свим уметностима и на свим географским просторима.
Апликативна етномузикологија 