Стил и музика

Позиционирање појма стил у музичкој терминологији одвијало се у теоријским оквирима општих погледа неких других дисциплина уз уважавање специфичности музике као уметности. Позна ренесанса и рани барок представљали су време када је термин стил постао део музичког речника означавајући музичке жанрове, форме вокалне или инструменталне музике, технике вишегласа, начин извођења и др. Док су теоријске тенденције закључно са бароком покушавале да дефинишу стил у музичком стваралаштву, период класике и романтизма одликовало је мање интересовање теоретичара музике за ову појаву. Период романтизма, у коме је доминирала романтичарска идеологија, карактерисало је схватање музике као језика. У том времену се јавила и поставка концепта о уметнику генију што је развило појаву личног стила и имплицирало тежњу ка дистинкцији „стила“ и „манира“. Гвидо Адлер (Guido Adler) је у XIX веку поставио основну категорију историјских сагледавања и увео појам стила. Смена различитих стилова према Адлеру одвијала се као „органски процес независан од било каквих спољашњих фактора.“ Када је Адлер утемељио музикологију концепт стила епоха је превагнуо над биографским, те је дисциплина структурисана као низ епоха везаних за стилске периоде названим у складу са историјом уметности, не према главним представницима. Након биографије, као начина концепције првих историја уметности, следи стилска периодизација, а у историји музике се концепт сродне дисциплине усвојио као норма. Тако је уследила класификација на „класе“ као што су: ренесанса, барок, класика, романтизам, импресионизам и др, под претпоставком да је одређени комплекс елемената заједнички за групу дела. Периодизација се постављала условно јер није увек била применљива у свим уметностима и на свим географским просторима.

Categories: Стил и музика | Оставите коментар

Цртице о стилу

Историја дискурса о стилу може се пратити још од античког доба, односно времена Аристотела и Платона, до савременог тренутка. Иако Платон у свом делу није експлицитно користио термин стил, изнео је основне постулате на којима почива песништво и представио начин успостављања форме. У тежњи ка иделаној држави и васпитању омладине, предност је дао музичком васпитању над гимнастичким. Законе музике је исказао кроз идеалне инструменте (лира и китара), идеалне ритмове који морају одговарати сређеном „мушком животу“ и лествице (дорска и фригијска). Он је, заправо, поставио стил доброг музичког понашања у држави, корисног по друштво.

Расправе о песништву и уметности наставио је и Платонов ученик Аристотел, сагледавајући уметничко дело са филозофског аспекта и његову улогу у сазнавању истине или, како су грчки филозофи говорили, онога што јесте – бића. Поред теминолошких, драматуршких и књижевно-теоријских питања, Аристотелова разматрања су обухватила: логику, естетику, стилистику, лингвистику, граматику, синтаксу, метрику и версификацију. Пишући о уметности, он је разликовао форму од садржаја и анализирао различите начине изражавања појединих античких песника (Хомера и Емпедокла), што се може схватити као поређење индивидуалних песничких стилова. Поред тога, упоређивао је и различито изражавање у драми кроз начин говора, песничке фигуре (метафора, аналогија итд), дикцију и др.

Categories: Цртице о стилу | Оставите коментар

Традиција

Традиција (traditio) је реч латинског порекла и најчешће се користи да означи преношење различитих културних творевина, обичаја, веровања, легенди са генерације на генерацију.  У дијахронијском научном дискурсу традиција је као део етнографског конструкта различито тумачена. Појам традиција и различите перспективе његовог сагледавања дао је амерички социолог Едвард Шилс (Edward Shils) који је дефинисао traditum као било шта што се преноси из прошлости у садашњост.  Он je указao на комплексност појма традиција, чијом употребом често није дефинисано шта је то што се преноси (физички објекат или културна конструкција), колико дуго се преноси, на који начин (писменим или усменим путем) итд. Шилс је покушао да концептуализује појам традиције и поставио је нека занимљива промишљања о њеној продукцији, вредновању, различитим схватањима и др. Покренуо је проблем постојања доказа о истинитости и прихваћености традиције, без обзира на то да ли је пре тога установљена њена валидност. У вези с тим, Шилс је констатовао да то што је нешто пренето даље не значи да је вредност само по себи, а присуство нечега из прошлости apriori не подразумева континуитет.

Categories: Традиција | Оставите коментар

Традиционална музика

Ово је мој први блог и први чланак на блогу. Надам се да ћу на овај начин успети да анимирам своје колеге и ученике на размену сазнања до којих долазимо. Схватам да пуно тога могу да објавим и на нов начин обогатим свој рад. Надам се да ћу моћи да поставим задатке и питања на које очекујем креативне одговоре. Наслов чланка исходи из моје жеље да актуелизујем ТРАДИЦИОНАЛНУ МУЗИКУ као авангардну. Да ли је авангардна и зашто?

Кери Сања Ранковић

Categories: Традиција | Оставите коментар

Create a free website or blog at WordPress.com.